Author: lala

Obredni peškir je neizostavno pratilac mnogih običaja, vrednost koja se daruje i razmenjuje, važan ukras doma. Svakodnevno korišćeni peškiri izrađivani su od konopljinog i pamučnog platna. Najčešće su imali pruge na oba kraja, vez i uzanu čipku.

Način na koji je peškir izrađen i uklopljen uz ostale predmete u kući govori o ukusu i maštovitosti domaćice.

„Povojnica“ je prvi dar koji novorođenče dobija i uvija se u peškir. Prvo šišanje deteta obavlja kum, koji na dar dobija peškir.

Peškir je deo devojačke spreme, njime se kite kola kojima se sprema prenosi u novi dom, kondir kojim se poziva na svadbu okićen je peškirom.

Kumovski peškir je najlepši, od tankog ćenarnog platna, često protkan svilom, žutom i srebrnom srmom. Za njim ne zaostaje ni deverski peškir.

Peškirima se kite konji, čeze i fijakeri, kao i bleh orkestri (bande).

Značajno mesto u svadbenom ritualu ima sastavljanje ruku mladenaca peškirom, koje označava početak njihove bračne zajednice.

Peškir, zelena grana, flaša pića i drugi darovi za majstore, stavljaju se na sleme u trenutku završetka gradnje kuće.

Slavski kolač se nosi u crkvu zamotan u peškir, peškirom se uvija božićni kolač, njime se daruje položajnik, a peškir je i deo nošnje povorki „Lazarica“.

Peškir se dariva crkvi, u spomen umrlima, ali i za zdravlje.

Izvor: tamoiovde.wordpress.com

Božić i praznici vezani za njega kod Srba najsvečanije se proslavljaju i obiluju lepim običajima, koji vreme od nekoliko nedelja oko Božića čine najlepšim i najsvečanijim periodom u celoj kalendarskoj godini.
Božiću se raduje i staro i mlado, i muško i žensko. Na nekoliko nedelja pred Božić (već od Nikoljdana) i nekoliko nedelja posle Božića (do Savindana) traje svečano praznično raspoloženje. U ovom periodu su najvažniji sledeći praznici: Detinci, Materice, Oci, Tucindan, Badnjidan, Božić, Nova Godina, Bogojavljenje, Jovanjdan i Savindan.

Dan uoči Božića, 6. januara, zove se Badnjidan. Sa ovim danom već počinje Božićno slavlje. Uveče, kada padne mrak, domaćin sa sinovima unosi u kuću badnjak i slamu. Domaćica u slamu pod stolom, gde se večera, stavlja razne slatkiše, sitne poklone i igračkice, koje deca traže i pijuču kao pilići.

U kasnim popodnevnim satima kreću i korinđaši – deca.  Oni u pratnji najstarijih članova porodice obilaze kuće  po komšiluku, bližoj i daljoj rodbini da čestitaju Badnje veče šaljivim Božićnim pesmicama.
Deca prvo pitaju domaćine: “Jel’ slobodno korinđati?” ako je odgovor potvrdan, kreće se sa korinđanjem. Korinđa se u grupi ili pojedinačno, kako se ko dogovori i kako koje dete voli. Domaćini koji dočekuju korinđaše, nakon korinđanja decu nagradjuju: jabukama, orasima, suvim voćem, bombonama, pa čak i gvozdenim novcem zabodenim u jabuku.

Nažalost, danas je sve manje korinđaša i ovaj narodni običaj polako izumire, posebno u gradskim sredinama. Praktikuje se tu i tamo po Vojvodini (uglavnom u Banatu).

Ne dozvolimo da se i ovaj radostan, pre svega dečiji običaj zaboravi.

Živimo u brzom, turbolentnom svetu.  Često nam je svaki dan sličan onom predhodnom. Počinjemo da se poistovećujemo sa nečim što zapravo nismo, da zaboravljamo svoje i bez zadrške  prihvatamo sve ono tuđe ne razmišljajući o sebi samima i onome šta ćemo za sobom ostaviti generacijama koje dolaze.

Takva sudbina nažalost nije zaobišla ni kulturno umetnička društva.
Pitamo se zapravo šta smo to mi zabavljači, umetnici ili čuvari narodnog identiteta.

Često je prva asocijacija na pomen reči folklore – nekakva grupa momaka i devojaka koji u nekim nošnjama “skaču” uz pratnju harmonikaša.
Zapravo folklor je nešto više od toga – mnogo više.
Folklor je uopšteno ime za umetnost koja živi u narodu.

Kulturno umetnička društva, posebno ona čiji se rad zasniva na jakoj volji, želji, entuzijazmu njihovih članova, danas su zapravo institucije koje MORAJU imati jedan jedini glavni zadatak a to je da čuvaju i sačuvaju sve one segmente koji čine kulturni identitet jednog naroda, ali i da edukuju i podstaknu na razmišljanje sve one koji su posmatrači rezultata njihovog rada – svoju pobliku.

Kulturni identitet jednog naroda ne čine samo narodna igra i pesma, iako se njima u radu  društava posvećuje najveća pažnja. Tu su i običaji, oni koji prate životni ili godišnji ciklus, zatim narodna nošnja, način života, mentalitet određenog kraja….

Sve ovo ti isti momci i devojke koji “skaču” moraju da znaju, razumeju, “osete” kako bi mogli preneti tu emociju, energiju u svojih 10-tak minuta koliko najčešće traje jedan scenski prikaz.

Na kulturno umetnička društva NE SMEMO gledati kao na zabavljače, na njihove nastupe ne smemo ići kao na zabavu, da nam prođe vreme, a pritom ne razumeti i ne shvatati šta to oni zapravo rade.

Moramo ih najpre  podržati, shvatiti i razumeti kao čuvare kulturnog identiteta našeg naroda.
Svakako oni su umetnici, jer sam narod je bio i jeste najveći umetnik.  Narodni duh, najsnažniji pokretač svih ideja u umetnosti, nikada ne miruje.

Sve ove u narodu zabeležene forme, odnosno igre, pesme, svirku, narodnu nošnju, običaje kulturno umetnička društva prilagođavaju njohovom novom obliku života na sceni, trudeći se da pritom sačuvaju i ispoštuju sve one pojedinosti, karakteristike i specifičnosti date oblasti koju obrađuju na ovaj način.

Nažalost danas većina kulturno umetničkih društava radi u uslovima koji su u najmanju ruku nepristojni i svakako neadekvatni uzevši u obzir značaj njihovog postojanja i rada kako u vaspitanju, obrazovanju, edukaciji, socijalizaciji mladih tako i negovanju i čuvanju tradicije i kulturnog, nacionalnog identiteta.

Nas deciji ansambl ucestvovao je danas na pokrajinskom festivalu odrzanom u Backoj Topoli.
U Ecku smo doneli jos jednu bronzanu plaketu!

Posebno smo ponosni na nase male igrace, nas orkestar.
Cetvrtu godinu za redom uspeli smo da se plasiramo medju 20-tak najboljih vojvodjanskih ansambala, za nase malo drustvo ovo je veoma veliki uspeh, i jos jedan dokaz vrednosti naseg rada, truda…
Nakon dva kruga kvalifikacionih smotri održanih na opštinskom i zonskom nivou, obezbedili smo plasman na festival u Bačkoj Topoli koji pokrajinskog nivoa. Bili smo jedini predstavnik Srednjobanatskog okruga, uz još 23 vojvođanska ansambla u kategoriji starijih dečijih ansambla uzrasta od 5. do 8. razreda i 7 mlađih ansambala u kategoriji od 1. do 4. razreda osnovne škole.

Za nas ovaj uspeh predstavlja još jednu motivaciju da i ubuduće vredno radimo na okupljanju dece, njihovom druženju, stvaranju prijateljstava sa članovima drugih ansambala, ali i na kvalitetu kompletnog programa ansambla, u skladu sa tehničkim i finansijskim mogućnostima

Kada se pomene naziv za igru Čačak prvo što neupućenima pada na pamet , je da je verovatno u pitanju igra iz istoimenog grada. Međutim naziv igre nema nema veze sa nazivom grada. Rasprostranjenost ove igre u 20. veku vezuje se za oblast jugoistočne Srbije i predstavlja i danas omiljenu igru stanovnika ovog kraja.  Njen igrački obrazac sastoji se od deset dvočetvrtinskih taktova a muzički orazac od osam. Različite dužine trajanja igračkog i muzičkog obrasca daju specifičnu dinamičnost pri izvođenju ove igre.
Osnovnom nazivu dodaju se često i lokalni nazivi kao što su: šilovački čačak, banjski čačak, svrljiški čačak.
Pored mnoštva razlika u igri i pratnji postoji i mnogo zajedničkih odlika a to su pre svega naziv igre, postojan igrački orazac, oblik igre, formacija igrača…

Oblasti jugoistočne Srbije u kojima je ova igra najčešće rasprostanjena su:
Banja, Aleksinačko pomoravlje, Zaglavak, Ponišavlje (Belopalanačko polje, Pirotsko polje, okolina Niša, Svrljiška kotlina) Visok, Lužnica, Vlasina, Krajište, Leskovačka Morava, Vranjsko pomoravlje (Hanska oblast, Vranjsko polje, okolina Bujanovca), Gornja Pcinja, Gornja Morava, Sirinička župa, Kosovo Polje, Toplica, Dobrič, Jablanica, Pusta reka i deo Kopaoničke župe.

Tekst preuzet iz publikacije “Folklor magazin” broj 10, strana 12

U vreme božićnih praznika a naročito veče pred Badnji dan okupljale su se grupe  momaka, išle od kuće do kuće i pevale koledarske pesme, želeći domaćinu i ukućanima rodnu godinu i zdrav život i izvodeći pri tome i razne magijske radnje, sve sa željom da se utiče na zdravlje ukućana i da se dočara obilje i napredak kuće. Koledarska povorka dolazi pred kuću domaćina, obraća se gazdi, i poziva ga na darivanje pevajući neku od koledarskih pesama. Prema verovanju, pesma je pomagala mladom Suncu da ojača i pobedi tamu.  Pevalo se mladoženji, domaćinu, mladoj, bebama, deci. Sve koledarske pesme su imale svoju namenu. Koledo je u njima pominjan kao zaštitinik i dozivan da podari sreću, snagu, ljubav.

Koledari s imali posebne uloge i u skladu sa tim nosili odgovarajuće maske. U okolini Leskovca mogli su se videti na primer: dedica, mlada, oale, pevači, gajdardžija…

Na glavi su imali životinjske obrazine sa rogovima i bili odenuti ovčijim kožama. U rukama su držali drvene mačeve ili  kako bi u toku obreda vodili borbu protiv nevidljivih zlih duhova.

Obred je počinjao 02. januara na dan Svetog Ignjata i trajao je u toku perioda „nekrštenih dana“ do Bogojavljenja. Smatalo se da oni predstvaljaju period zlih duhova, a dužnost koledara bila je da ih odagnaju. Koledari su u pohode kretali zorom, a obred se izvodio u samoj kući.

Koledarske povorke su izbegavale jedna drugu, jer se njihov susret završao sukobom, tučom, ponekad i ubistvom što je bio loš predznak za celo selo.

U većini krajeva ovaj običaj se potpuno izgubio.  i podaci o njemu veoma retki. Zabeležen je kod Srba u Bosni, u istočnoj Srbiji kod Vlaha i južnoj Srbiji.

izvor:  http://pasaz.rs/koledari/  http://www.opanak.rs/

U subotu 05.11.2016.  nase Kulturno umetnicko drustvo svecanim koncertom pod nazivom “Okreni se moje kolo malo” proslavilo 7. godinu svog postojanja.
U sali doma kulture u Ecki predstavili smo nasoj publici, sve ono na cemu smo vredno radili u predhodnom periodu. Mladost, entuzijazam, upotpunjeni izvrsnom muzickom pratnjom, autenticnim kostimom zasluzili su svaki aplauz kojim su nagradjeni.
Pokazali smo jos jednom da u ovako maloj sredini, uz mnostvo prepreka na koje nailazimo… ipak imamo snage, zelje, znanja da uprilicimo svim ljubiteljima narodne svirke i igre jedan ovakav koncert.

U današnjem savremenom svetu često se govori o pravima dece, tinejdžera… Svakako ovo je jedna veoma važna tema, i od veliog je značaja stvaranje svesti o ovoj oblasti kroz društveni, kulturni, svakodnevni život.

Mađutim kada se govori o ovim pravima da li je potrebno pomenuti i obaveze i odgovornosti?
Zapravo pitanje je ko nosi odgovornost za izgradnju i razvijanje sistema vrednosti, razumevanje i svest prema obavezama iz kojih proističu odgovornosti  i prava.
Da li je to društvo, obrazovni sistem, institucije i udruženja čiji smo članovi ili sama porodica iz koje potičemo.  U raznim udženicima sociologije…. stoji da je upravo porodica osnova jednog društva , ističe  se njena značajna uloga  kao sredine  u kojoj se dete formira kao ličnost.

Možda je onda potrebno razmisliti o tome da li u današnjim savremenim uslovima življenja porodica ovaj svoj zadatak obavlja na ispravan način.  Da li smo dopustili da našu decu oblikuje i vaspitava ulica,
da li očekujemo nemoguće – da ih škola, društvo…  nauče sistemu vrednosti, stvore kod njih svest prema obavezama, odgovornosti prema sebi i svojoj okolini, umesto da ovu svest razvijaju i produbljuju…

Da li su današnje mlade generacije isuviše “pod staklenim zvonom” bez osećaja i svesti o tome kako njihovi roditelji  uspevaju da im obezbede sve što se danas smatra “normalnim” uslovima za život?

Da li podržavamo našu decu na ispravan način u  njihovim postupcima, nastojanjima… i na koji način utičemo na stvaranje njihove svesti o obavezama, odgovornostima, njihovim i pravima drugih?

Da li će im takva  izgrađena svest o obavezama, odgovornostima, njihovim i pravima drugih sutra pomoći budućem životu, ili biti kamen spoticanja?  Kakvo će biti društvo koje će oni graditi?

Bela nedelja je poslednja sedmica pred Vaskršnji post, a poslednji dan te sedmice se zove bele poklade. Datum belih poklada zavisi od Vaskrsa, koji je tzv. „pokretni“ praznik.

Prema verovanju, bele poklade prate običaji radi zaštite od zlih duhova i veštica.Nekada su tokom cele bele nedelje išle maskirane povorke i pevale ispred kuća, dok su ih ukućani darovali mesom, slaninom i kolačima, a jajima obavezno. Učesnici povorke su najčešće predstavljali svatove i uz smeh i šalu igrali i pevali u dvorištima ne ulazeći u kuću.

Ovo je veseo dan, pun šala, pesme, radosti. U nekim krajevima se okupljaju oko velike vatre, koju preskaču, negde se prerušavaju u razne smešne kostime, igraju, pevaju, ljuljaju se na ljuljaškama. U domovima se spremaju bogate trpeze, pune raznih đakonija mlečnog porekla, sa kojima se od tog dana do Vaskrsa prestaje.

Narodne nošnje koje danas možemo videti u  etnološkim delovima postavki u muzejima, kao i one koje zbog neadekvatnih uslova, nedostatka prostora… nazalost nisu deo stalnih postavki već se “kriju” u depoima muzeja predstavljaju pravo bogatstvo na koje Srbija mora biti ponosna.
Naši stari su itekako imali stila i ukusa. Nekada je način odevanja, ukrašavanja… simbolizovao i isticao različite značajne aspekte svakodnevog narodnog života. Tako su društveni  status, bogatstvo, životnu dob… bili praćeni i određenim načinom odevanja.
Pod  uticajima različitih kultura, naroda i događaja koji su se kroz istoriju smenjivali na ovim prostorima, formirala se sa sigurnošću jedna od najbogatijih riznica narodnog odevanja u Evropi.

Današnje (modern) generacije nažalost u velikoj meri nisu upoznate sa svojim korenima, kulturnim tradicionalnim nasleđem, običajima svojih predaka…

Naš zadatak je da čuvamo i sačuvamo od zaborava  sećanje na ovaj deo naše bogate istorije i budemo ponosni na ono što su nam u amanet ostavili naši preci.
Zahvaljujući  ljudima iz struke i zaljubljenicima u narodnu nošnju danas na društvenim mrežama…. možemo pronaći velik broj veoma interesantnih fotografija koje prikazuju svo ovo bogatstvo narodnog života. Izdvajamo samo deo ovih fenomenalnih fotografija – svedoka nekih lepih prošlih vremena.